KADA NAJBOLJI PROPADAJU

Veliki procenat ljudi u ovoj zemlji je nezaposlen. Što mladih, što starijih. Radnih mesta je malo, a nezaposlenih mnogo. Onda je logično očekivati da se za tako mali broj radnih mesta bore svi i uspevaju da ih dobiju samo najbolji.

Nažalost, to nije tako. Posao uglavnom imaju samo oni koji su ga dobili preko ličnih poznanstava, uticajnih prijatelja, političkih veza, poltronstvom ili podmićivanjem. Tu uglavnom mislim na državni sektor, koji upošljava oko trećinu zaposlenih u ovoj zemlji. Privatni sektor ne računam, jer je kod nas još uvek nedovoljno razvijen i potraga za pravom visoko kvalifikovanom radnom snagom u privatnom sektoru je beznačajna.

Elem, pošto je ova država zapravo država zaposlenih u javnom sektoru, hajde da vidimo ko tu radi. Kao početnu ilustraciju, iskoristiću priču koju mi je nedavno ispričao jedan blizak prijatelj:

„Pre neki dan sam rešio da se javim na konkurs za posao i otišao sam u lokalnu Opštinu da overim uverenje o diplomiranju i uverenje o položenim ispitima. Službenica je gledala dokument koji sam joj doneo i nije htela da mi overi dokumenta jer „pečat nije bio dovoljno vidljiv“, a ni uverenje o diplomiranju jer se „na njemu nalazi samo pečat odeljenja, a ne ustanove“. Ako znamo da se u Opštini overavaju fotokopije dokumenta, a ne utvrđuje njihova relevantost, zašto se traži od mene da ponovo uzimam ista dokumenta i plaćam 2000 dinara za svaki od njih?“

Uzgred kancelarije su bile prepuna stolova, tako da je jedva bilo mesta za kretanje. Primetno je bilo da na stolovima gotovo ničega nema, osim par šolja kafe. U sred radnog vremena, u prepunoj kancelariji, niko ništa nije radio.

Moj prijatelj je bio očajan i deprimiran što živi u jednoj državi gde on sa prosečnom ocenom 10 ne može ni elementarne stvari da završi, jer o tome odlučuju službenici, koji po svoj prilici svi zajedno nemaju dva školska odmora od škole. Pri tom ih ima tako mnogo, kao da se u administraciji obavljaju ko zna kakvi visoko sofisticirani poslovi. A u stvari se sve svodi na svakodnevno plandovanje, ispijanje kafa i prenošenje jednog papira sa jednog stola na drugi, kao i zavitlavanje stranaka koje dođu da ih nešto pitaju ili mole za neku uslugu. Odnos broja zaposlenih i količine posla je takav da bi se bez ikakvih posledica po obavljen posao, broj zaposlenih mogao svesti na jednu četvrtinu postojećih.

Ono što je najgore u ovoj priči je činjenica da možete doći u situaciju da učite školu, posvetite tome vreme i trud, a onda kada treba da vam se kvalifikacije zvanično priznaju, to zavisi od toga da li su gospođe u tamo nekoj kancelariji, koje po ceo dan gotovo ništa ne rade, dobro raspoložene ili ne. Međutim, takva situacija nije samo u opštinama, već se potpuno iste priče mogu čuti i iz drugih javnih institucija, kao što su policija, bolnice, škole, pa i univerziteti.

Drugi prijatelj je student i studije mu dobro idu. Na Tehničkom fakultetu, tražio je da upiše dva smera, jer je hteo da kompletira svoje znanje. Tražio je da plati školarinu za drugi smer, pošto je na prvom bio na budžetu. Prodekan mu je to odobrio, ali ga je dekan odbio. Obrazloženje je bilo da „je to protivzakonito“. Osim što to nije protivzakonito, taj isti dekan je odobravao gomili studenata da upišu narednu godinu na budžetu mimo svih važećih pravila (sa brojem bodova znatno nižim od onih propisanih zakonom), uz to odobravajući neverovatno veliki broj ispitnih rokova (samo u Oktobru te godine ih je bilo 4!). Dodatno, dozvoljavao je velikom broju studenata da upišu master studije, a da prethodno nisu završili osnovne (!).

Ono što nam pokazuje ovaj primer je odnos prema najboljima. Čitavo društvo i sistem su stvoreni za prosečne i ispodprosečne. Kako se pojavi neko iznad proseka, tako ga sistem povuče na dno. Gomile poluškolovanih i polupismenih koji sede po kancelarijama, svoje odluke donose tako da se najbolji u tom sitemu izgube i nestanu. A društvo koje ne gaji svoju elitu, strmoglavo juri u ambis i propast.

Presudna kvalifikacija za ulazak u državni sektor je „veza“ u najširem mogućem smislu reči, koja uključuje i lične i političke veze. Kada jednom uđete u taj sistem, teško možete iz njega biti izbačeni. Pošto uđete, vaša produktivnost kao radnika nije bitna. Na takvom radnom mestu možete bez bojazni provesti čitav svoj radni vek, bez potrebe da se dalje usavršavate i učestvujete u konkurentnoj utakmici na tržištu rada. Zato je rad u državnom sektoru postao san svih mladih naraštaja, obećana zemlja koja garantuje siguran posao sa malo ili nimalo obaveza, koja uz to obezbećuje ugled i moć.

Zakon štiti zaposlene u državnom sektoru, pa oni ne mogu biti lako otpušteni. Stari zaposleni ne mogu biti izbačeni, jer su zaštićeni kao beli medvedi, dok nove vlasti uvek žele da zaposle svoje kadrove. Tako se broj sve više i više uvećava, a produktivnost pada, jer jednostavno nema toliko posla za tako veliki broj zaposlenih. Kao posledica, jedino što se javlja je difuzija odgovornosti, pa se i najprostiji poslovi neviđeno komplikuju.

Kako je o ovoj temi mnogo toga rečeno i kako svi već mnogo toga znamo o tome i imamo slične primere koje možemo navesti, ovde bih skrenuo pažnju na dva problema koja su jako važna, mada često zanemarena.

 

Prvi problem je problem kvalifikacija, ali iz malo drugačije perspektive. Prilikom zapošljavanja, na kvalifikacije niko ne obraća pažnju ili se one samo formalno poštuju. Bitno je da ste podobni i poslušni. A kvalifikacije će se steći. Ako ne na nekom državnom fakultetu sa prosečnom ocenom 6.05, a ono na megatrendovima i sličnim visokoškolskim pijacama koje i postoje da bi obezbeđivale diplome budućim državnim i postojećim partijskim kadrovima.

Fakulteti više ne služe za podučavanje, već za izdavanje papira koji vas kvalifikuje za posao, pri čemu je znanje koje stoji iza tog papira potpuno irelevantno. Vrednost fakultetske diplome je drastično opala i ona je postala dostupna nedopustivo velikom broju ljudi. Politika koje je počela da se sprovodi pre 15-ak godina, išla je u smeru povećanja broja visoko obrazovanih. Umesto stimulacije studenata da se više obrazuju po postojećim kriterijumima znanja i usavršavanjem nastavnog gradiva i nastavnih metoda, cilj je postignut tako što su kriterijumi drastično sniženi. Pa kada danas čujem da je neko završio fakultet, vrednost toga doživljavam kao kada bih pre 15 godina čuo da je neko završio srednju školu.

Zato su i kancelarije pune radnika, često i visoko obrazovanih, koji su nesposobni, polukvalifikovani i polupismeni.

A šta se dešava sa onima koji su završili fakultete svojim znanjem i radom? Pa oni jednostavno bivaju isključeni iz celog sistema, jer pametni i slobodoumni nikome ne trebaju, a i ne mogu da dođu do izražaja u velikom broju visokoobrazovanih diletanata. Diletanti slušaju i ne postavljaju pitanja, dok je manipulacija pametnima ograničena.

Najvažnije, radno mesto mladom visoko obrazovanom čoveku mnogo znači ne samo zbog obezbeđenja egzistencije, nego i zbog stručnog usavršavanja. Na radnom mestu će on konačno naučiti da u praksi upotrebljava sve ono što je naučio na fakultetu. Sa vizijom široko obrazovanog intelektualca, kroz usavršavanje uz praksu, u periodu od 5 do 10 godina, društvo će imati jednog dobrog stručnjaka. Tako je esencijalno bitno odgovorne pozicije dati najboljima, kako bi se oni usavršavali i postajali još bolji. Srednji i ispodprosečni se trebaju slati na niže i manje odgovorne pozicije, koje ne zahtevaju veće intelektualne napore i na kojima mogu, u skladu sa svojim mogućnostima, da napreduju. Uostalom, ako neko i mora (nažalost) da sedi na birou za nezaposlene, bolje je da to bude neko ko je ispodprosečan.

Ono što se dešava u stvarnosti je upravo suprotno. Na najodgovornijim funkcijama zapošljavaju se loši i prosečni, kako bi se oni usavršavali i napredovali, dok najbolji propadaju na birou godinama. Na primer, recimo da imamo nekog ko je sa fakulteta izašao sa hipotetičkom ocenom sposobnosti 50 od maksimalnih 100 (50%) i drugog lošijeg koji je izašao sa 30 od 100 (30%). U normalnom društvu, najodgovornije pozicije se daju onome ko je izašao sa 50%. Tako će on za 5 do 10 godina kroz praksu dogurati do recimo 80%, cifra koja garantuje da je on postao dobar stručnjak. Međutim, ono što mi zapravo radimo je da dajemo posao na odgovornim funkcijama onome ko ima 30%. On će napredovati u službi i za pomenutih 5 do 10 godina dogurati do nekih 40-50% (jer manje sposobni sporije napreduju od visoko sposobnih), što je daleko ispod 80%. No, onaj sposoban koji je izašao sa 50% će u međuvremenu padati, jer nije imao šanse da se usavršava na ozbiljnim pozicijama, pa će pasti na nekih 30% ili ostati na 50%, ako je kojim „srećnim“ slučajem naleteo na neki posao ispod svog nivoa i morao da ga prihvati kako bi obezbedio sebi kakvu-takvu egzistenciju.

 

Drugi problem je problem nezadovoljstva i nespremnosti na rad ljudi bez posla, koja nastaje kao posledica relativne deprivacije, odnosno nedostatka nečega ne apsolutno, nego u odnosu na druge. Ljudi neće biti toliko nezadovoljni u društvu u kome postoji oskudica, ako je ta oskudica pravično raspoređena. Međutim, ako vidite vašeg komšiju oskudica ne dodiruje, a pri tom on nije neko ko je bilo čime to zaslužio u odnosu na vas, onda će vaše nezadovoljstvo biti neuporedivo veće.

Skoro sam na televiziji gledao vlasnike poljoprivrednih dobara koji su se žalili da ne mogu naći dovoljan broj radnika za berbu plodova (malina, borovnica i sl.), i pored visokih dnevnica koje poslodavci nude. A kako bi i bilo drugačije? Kada vidite strukturu radnika koji rade u javnim ustanovama, koji su polukvalifikovani, a imaju sve beneficije, kako možete očekivati od kvalifikovanog čoveka koji sve to vidi, a pri tom sedi nezaposlen, da ide i bere maline? To neće raditi ni prosečni kada vide druge svog nivoa kako sede u kancelarijama primajući plate između ostalog i od novca naplaćenog porezom od berača. Neće, jer će smatrati da i oni zaslužuju više od običnog branja malina. Onog momenta kada polupismene stavite tamo gde im je mesto, a kvalifikovane na radne pozicije, onda će ti polukvalifikovani koji sada sede u kancelarijama ići da beru maline, jer boljih mogućnosti neće imati. Do tada će maline brati samo sirotinja koja osim toga što nema kvalifikacije, nema ni veze ni uticaja da se dokopa posla u kancelarijama.

U takvom stanju, natprosečnima preostaju samo dve mogućnosti: da rade posao koji je ispod njihovog intelektualnog nivoa ili ostanu nezaposleni dok njihovo znanje i kvalifikacije ne atrofiraju i nestanu. Ili treće, da jednostavno na vreme pobegnu iz ove zemlje i vođenje zemlje ostave mediokritetima.

 

Tako mi u našem društvu zakopavamo i uništavamo najbolje, a unapređujemo prosečne i najgore. Samim tim i kvalitet obavljenog rada u javnim instituticijama koje vode prosečni kadrovi će biti neuporedivo lošiji od optimalnog. Ti i takvi kadrovi (sa svojih 40-50%) se kao paunovi šepure po javnim ustanovama, glumeći eksperte i svojevrsnu višu kastu, koja se odnosi prema ostalim građanima kao običnim smrtnicima. Sa takvim intelektualnim dometima i sposobnostima, malo je verovatno da će uposleni na važnim pozicijama postići bilo šta u struci koju rade, a samim tim će i celo društvo koje takvi vode i u kome obavljaju najodgovornije funkcije, strmoglavo padati u ambis nestručnosti i amaterizma. A kako je to proces koji već traje decenijama, bez nade da se ikako može promeniti na bolje, veliki sam pesimista kada je u pitanju budućnost ove zemlje…

 

BojaN

24.08.2015.

Advertisements
Standard

БОТ-ПЛОТ

Plot (en.) – заплет, завера.

Седели су тако на једној свадби, љубазно се осмехујући људима које су знали и које нису знали. Већину нису, јер су били из другог града. Недуго затим, пришла им је „прија“, млађа девојка од двадесет и неку, коју су додуше видели на кратко једном претходном приликом. После пар реченица, прија се похвалила, показујући слику на телефону. На слици је била она са премијером.

Згранути том сликом и пре свега том слободом са којом им се похвалила (по њеном мишљењу можда највећим достигнућем у свом животу), добили су објашњење од особе која је боље познавала. Она је бот-девојка. Дугогодишња. Сада је аванзовала и дoбрим резултатима у ботовању, заслужила је и добила државну службу.

Месец дана касније, друга особа се жали пријатељу како не може да нађе никакав посао. Ни он, ни његова жена. Тражили су месецима, али ништа. Покушавали су преко рођака, пријатеља, познаника, њихових пријатеља и познаника, али ништа. Најзад, добили су понуду: да раде као ботови. Седе кући, пишу коментаре на што већем броју сајтова, хвале тренутне властодршце и осим нешто мало новца, сакупљају бодове. Бодове ипак добијају само ако су им коментари објављени и ако су довољно убедљиви, тј. ако их њихови супервизори протумаче као довољно убедљиве. Са одређеним бројем бодова, добијају прилику да добију и сталан посао.

На коментар свог пријатеља да ће и он једног дана постати идолопоклоник тренутног режима, одговара категорички одречно. Убеђен у своје ставове, ово схвата само као посао. Радиће, јер нема другог посла. А своје политичке ставове ће оставити за себе.

Но, да видимо шта о томе каже наука, или прецизније онај део психологије, који се бави проучавањем ставова? Сви ми имамо ставове и мишљења о појединим друштвеним збивањима и проблемима. Неко чвршће, а неко слабије. Неко позитивне, а неко негативне. Ставови детерминишу како ћемо мислити о неком проблему, како ћемо се осећати у његовом присуству, као и како ћемо делати у вези са датим проблемом. Ставови су релативно чврсте структуре, али се под различитим утицајима могу и променити.

Сада, замислимо човека који сматра да су планински предели лепши од равничарских. То је његово мишљење. Он то тако мисли и тако осећа. У дебатама са другим људима заступа аргументе којима поткрепљује своје мишљење. Међутим, замислите да га замолимо да за тренутак изјави да више воли равничарске пределе од планинских. Или још боље, да у дебати заступа мишљење да су равничарски предели лепши од планинских. При том, не мора да тако и мисли, него само да заступа то мишљење. Шта мислите, шта ће се десити после извесног времена?

Истраживања показују да у том случају већина особа промени своје мишљење или га бар ублажи. То јест, наш замишљени човек ће ипак у глави себи негде рећи „па добро, нису баш планински предели толико бољи. И равничарски предели могу бити лепи“. Ово настаје услед механизма који се назива „когнитивна дисонанца“, тј. несклад између онога што мислите и онога што кажете. Када се деси тако нешто, онда човек тежи да промени једну од те две ствари, како би био конзистентан сам са собом. Како у овом случају имамо заступање става „да је равница лепа“, а унутрашњи став „да је планински предео лепши“, доћи ће до приближавања, односно до мењања унутрашњег става, како би се смањила неконзистентност.

Други механизам мењања става је везан за притисак других људи. Када више људи заступа једно мишљење, а ми мислимо другачије, тежићемо да то своје мишљење прилагодимо већини. И то је готово универзални феномен, нарочито ако наше првобитно мишљење није јасно и чврсто, тј. ако о њему нисмо превише промишљали. То можемо демонстрирати на претходном примеру. Ако ја мислим да су планински предели лепши и о томе баш и нисам претерано размишљао, а онда се нађем у просторији са великим бројем људи који тврде да су равничарски предели лепши и при томе износе и неке аргументе које ја нисам узимао у разматрање, велика је вероватноћа да ћу довести у питање исправност свог мишљења. Можда баш и нисам толико у праву као што сам мислио. У најбољем случају, бићу у стању конфузије и нећу знати шта је тачно, а шта не…

Е тако ће вероватно бити и са горе-поменутим господином који тражи посао. И са њим и са неодлучним људима који читају његове ботове. Врло је вероватно да ће се и он хвалити сликом великог вође кроз неку годину. Такође и они који читају, довешће у питање своје претходно мишљење које је било у супротности са прочитаним. Или ће пак бити само збуњени. Довољно да остану паралисани и неодлучни. А други ће то искористити…

13.05.2015.

Standard

PSIHOLOŠKI PROFIL INTELEKTUALCA U SRBIJI

Još početkom devedesetih u vreme uzdizanja jednog novog režima i u vremenu kada su mnoge vrednosti prethodno postojećeg društvenog sistema uništene, ljudi su se pitali šta je sa intelektualcima, a posebno profesorima univerziteta? Gde su oni i zašto ne podignu glas protiv novonastalog stanja? Očekivalo se da su intelektualci ljudi oštrog i nezavisnog uma, ličnosti sa integritetom, koji uviđaju postojanje društvenih problema i imaju dovoljno hrabrosti da ta svoja razmišljanja izlože. Međutim, tih ljudi je bilo jako malo. Oni koji su se usudili da podignu svoj glas, bivali su proganjani i na njih je vršen veliki pritisak da se utišaju.

Ovaj problem se javlja i danas u neuporedivo većim razmerama, jer su intelektualne elite retko spremne da sebe dovedu u nezavidnu situaciju samo zato da bi ispoštovale neke ljudske principe. Čak i kada se oglase, njihova reč nije oštra i prodorna onako kako se to očekuje, već se dešava da neki novinari i analitičari mnogo temeljitije i razložnije obrazlažu neke teme.

A zašto je to tako?

Razmišljanjem o ovoj temi, nameće se vrlo jednostavan, a ipak krajnje logičan zaključak: a kako bi i bilo drugačije? Svako ko malo bolje sagleda proces selekcije uposlenih koji se već decenijama odvija na univerzitetima, shvatiće da su takva očekivanja potpuno nerealna.

Sedeći ispred jednog našeg fakulteta, video sam nedavno izabranog asistenta pripravnika koji je izlazio iz zgrade približavajući se grupi profesora koji su bili u nekom razgovoru. Blago pognute glave i kao pri klanjanju povijenog tela, sa ulagivajućim osmehom, šakama preklopljenih jedne preko druge u visini pleksusa, lagano je prilazio profesorima koji su bili u nekom razgovoru i nisu ga primećivali. Prišao je i tako neprimećen ostao u istoj poziciji još par sekundi. Shvativši da ga ne „zarezuju“, povukao se par koraka nazad, strpljivo čekajući da se profesori ispričaju i umiloste ga sa malo pažnje.

Ova scena mi je bila ilustracija onoga što se dešava na našim univerzitetima. Vazalnost je jedna od glavnih karakternih osobina koja je poželjna prilikom zapošljavanja kadrova na univerzitetima. Nijedan profesor ne želi da ima saradnika koji mu neće povlađivati, slagati se sa svim što on kaže ili zaželi. Nijedan, ili bar velika većina. Slična situacija je sa celokupnim kolektivima koji ne žele da imaju u svom okruženju nekoga ko će ih sprečavati da nesmetano donose odluke koje oni žele. Na taj način se u startu pravi selekcija gde je svako slobodoumlje nepoželjno i gde se ono proteruje sa univerziteta. Sa takvim karakterom i stavom, kada gore pomenuti asistent sutra postane profesor, mala je verovatnoća da će on biti osoba od integriteta.

Na univerzitetu postoji jedan feudalni sistem. Asistent koji se zapošljava, polaže „zakletvu“ svom nadređenom i zaklinje se na vernost i poslušnost. Zauzvrat, nadređeni ga promoviše i pomaže mu u daljem usponu. Na taj način, profesor gradi svoju svitu sa kojom stupa u koalicije sa drugim profesorima. Iz tih koalicija se rađa moć, kojom se ove grupe bore za vlast na univerzitetu. I to je primarno. Ne nauka, ne znanje, ne naučna istraživanja, već vlast, moć i komfor.

Sve ovo pada u vodu ako vi u svojoj sviti imate neke koji vam nisu zakleti na večitu vernost. Onda vaša moć kao profesora pada. Iz tog razloga, konkursi se objavljuju tek kada ste obezbedili kandidata sa odgovarajućim profilom. Pri tom ćete pri izboru kandidata tri puta meriti, kako ne bi došli u situaciju da uposlite nekoga ko vam sutra lako može iskliznuti iz ruku i lišiti vas dela toliko željene moći. Zato se naši intelektualci zatno više bave lokal politikom, odnosima ko koga voli, a ko koga ne voli nego valjanim naučno-istraživačkim radom, čime bi nominalno trebalo da se bave. Njihov se rad svodi isključivo na formalne aktivnosti: predavanja, organizovanje nekih skupova i tribina i lov na projekte za naučno-istraživačke radove čiji kvalitet niko ne kontroliše, a koji donose dosta novca i za čije dobijanje su presudnije političke veze, nego kvalitet napisanih projekata.

Autonomija univerziteta. Ova vekovna tekovina se na našim prostorima pretvorila ne u borbu za rezultate, već u borbu za samoodržanje i uticaj. Ustrojstvo univerziteta i fakulteta je dozvolilo osoblju da se organizuju po čisto mafijaškim principima. Tako niko od osoblja ko jednom uđe u ovaj sistem, ne sme pokazati nikakvu slobodoumnost, ništa van onoga što se zahteva sa vrha piramide, jer vam uvek mogu „dati ponudu koju ne možete odbiti“. A šta se dešava ako odbijete? Pa onda počinje progon. Počinje diskreditacija zasnovana na autoritetu profesora na svim nivoima i vrh piramide će ili direktno ili preko svojih potčinjenih učiniti sve kako bi vam zatvorio bilo kakve mogućnosti zaposlenja bilo gde drugo, onemogućio da sprovodite svoja istraživanja i objavljujete svoje radove preko uredništva časopisa sa kojima su u dosluhu, jednom rečju, bićete potpuno naučno i profesionalno uništeni. Zato je bolje da savijete glavu i jednostavno se utopite u kolotečinu. Tako kao rezultat imamo gomilu neprincipijelnih profesora i asistenata koji bespogovorno slušaju uputstva svojih nadređenih. Stabilna hijerarhija koja iz toga proističe, čini univerzitete inertnim, neprogresivnim i van savremenih naučno-pedagoških tokova. Onako kako smo uspeli da od Bolonjskog procesa stvorimo „srpsku Bolonju“, tako smo mnogo pre toga od autonomije univerziteta stvorili srpsko autonomaštvo, autonomiju univerziteta na srpski način.

Osim ovih karakternih osobina koje su preferirane, postoji problem i selekcije na intelektualnom planu. U startu, svi koji su intelektualno superiorni, a karakterno ne pripadaju gornjem opisu, bivaju eliminisani. Time se automatski izbor sužava. Dodatno, svaki intelektualni štrčak je nepoželjan, jer neko ko je pametniji od ostalih će brzo ukazati da je „car go“, tj. da neki takozvani profesori (a takvih ima dosta) jednostavno ne znaju ono za šta se predstavljaju.

O tome šta se dešava dalje, lep opis daje anegdota koju mi je ispričao jedan profesor o tome kako napreduje nauka u Srbiji: kada profesor bira asistenta, on bira nekoga ko je gluplji od njega, jer ne želi da ga ovaj zaseni. Kada taj asistent postane profesor, on isto bira glupljeg od sebe za asistenta iz istog razloga. Proces se nastavlja sve dok poslednji u lancu ne bude toliko glup da više nije u stanju da izabere nekog glupljeg od sebe, već izabere pametnijeg. E tako napreduje nauka.

Istini za volju, profesori pri izboru asistenata, bar donekle obraćaju pažnju na to koliko su kandidati intelektualno sposobni. Dobar deo njih iz razloga što će im sutra biti potreban neko ko će znati da radi posao umesto njih, ko će držati nastavu umesto njih i pisati im radove, a oni će se samo potpisivati kao autori. Međutim, ovo je samo sekundaran proces. Uzalud vam sva intelektualna sposobnost i znanje ovog sveta, ako se vi ne uklapate u određenu političku konstelaciju.

Dodatno, profesori retko žele da zaposle studente koji nisu studirali kod njih. Ovaj proces se može uočiti iz sledeće činjenice: na kom god univerzitetu postoje doktorske studije, većina zaposlenih je doktorate stekla baš na tom univerzitetu. Nekada ranije su studenti iz Srbije odlazili na elitne svetske univerzitete, tamo se obrazovali i onda se vraćali u svoju zemlju gde su ih čekale profesorske pozicije. U takvom procesu, ova država je dobila jednog Cvijića, Milankovića, Pančića, Miku Alasa, Petronijevića, Jovanovića… Svi su se oni obrazovali na elitnim svetskim univerzitetima i nakon toga vratili u zemlju da stečeno znanje podele sa drugima. Toga danas više nema, jer profesori nude zaposlenje samo onima koje su mogli da kontrolišu, tj. onima koji su kod njih studirali. A oni koji su se obrazovali na nekim elitnim univerzitetima u inostranstvu i koji bi radikalno mogli da pomognu razvoj nauke u Srbiji, ne mogu da se vrate, jer nemaju gde da se zaposle, pošto su pozicije rezervisane za podobne, a ne za najbolje.

Sa druge strane, evidentan je jedan drugi proces: kako visoko školstvo sve više propada i elitističko obrazovanje nestaje, tako se i znanje i kompetentnost novozaposlenih smanjuju. Najbolji i najpametniji su otišli iz ove zemlje u potrazi za adekvatnijim angažmanom bez nade da će se ikada vratiti. Ovde ostala grupa, koja je od njih uglavnom inferiornija se zaposlila na univezitetima. Sada kada u zadnjih petnaestak godina imamo poplavu raznih doktorata sa megatrednova i sličnih kvazi-intelektualnih institucija, situacija će biti neuporedivo gora. Suština je da će se i kvalitet onih koji su ovde naporno radili, izgubiti u kvanitetu diletanata koji su na ovaj ili onaj način stekli visoke kvalifikacije.

Imperativom objavljivanja naučnih radova, imamo sve više časopisa i radova koji služe ispunjavanju kvota profesora i asistenata, a ne stvarnom naučnom progresu. Pogledajte bilo koji od tih časopisa i uočićete da se danas sve više piše o svemu i svačemu, o temama bez ikakve naučne relevantnosti, koje ničemu ne služe osim da profesori ispune svoje kvote za objavljivanje. Retko ko ili niko ne objavljuje u eminentnim naučnim časopisima, koji su jedini relevantni za ocenu nečijeg naučnog rada.

Često je plaćanje učešća jedini kriterijum koji kvalifikuje vaš rad za objavljivanje, a nekada je dovoljno i da budete u krugu ljudi bliskih uredništvu. Na taj način će radove objavljivati samo oni koji imaju novca da to plate. Takav sistem, ovu oblast pretvara u običnu pijacu, gde vam se na štandovima nudi mogućnost da objavite svoj rad, ako predhodno za to platite. Ovako unosan biznis je brzo postao popularan, pa tako sada skoro svaki fakultet ili malo veća „naučna“ organizacija ima svoj časopis ili konferenciju. Pri tom je kvalitet samih radova potpuno sekundaran.

Tu postoji i problem recenzije. Kada čitate recenzije nekih radova, više je nego evidentno da ti „recenzenti“, a koji se regrutuju iz redova profesora bliskih uredništvu, nemaju predstavu o temi koju recenziraju, pa se njihovi komentari zadržavaju na formalnim, a ne suštinskim elementima. Na kraju i tu važi pravilo da ma koliko vaš rad bio kvalitetan, ako niste u bliskim odnosima sa uredništvom ili ste u njihovoj nemilosti, rad vam nikada neće biti objavljen. Jer je objavljivanje naučnih radova privilegija odabranih. Zato ti odabrani autori, koji su vrlo često profesori i asistenti, pune svoje biografije gomilom radova čija je naučna vrednost gotovo beznačajna. Ti i takvi radovi ih kvalifikuju za dalje napredovanje i sticanje viših univerzitetskih zvanja, a neke čak i za zvanje akademika.

Na taj način, naša intelektualna elita karakterno i intelektualno biva degradirana. Vremenom, ta elita prestaje da bude više intelektualna i moralna, a univerziteti se pretvaraju u obične bakalnice. I nemojmo se čuditi ako ti i takvi intelektualci ne dižu glas u jednom društvu i usmeravaju to društvo u pravom smeru. Ne rade to jer nemaju smelosti, nemaju svest o tome da je potrebno da dignu glas protiv nečega sa čim se ne slažu i često nemaju intelektualnih kapaciteta i znanja da uvide da nešto nije u redu…

BojaN 24.03.2015.

Standard

ТОТАЛНИ МЕДИЈСКИ МРАК (или нова епизода у медијском животу Србије)

Сведоци смо да данас све више влада једноумље у медијима у Србији. Размере ове епидемије су толико фрапантне да се многи слажу да оваква ситуација са медијима није била ни у Милошевићево време. Поставља се питање зашто је то тако? Једноставни одговори и фразе као што су „диктатура“, „криза новинарског морала“, „комерцијализација“ дају само делимичан и углавном непотпун одговор на ово питање. Да би смо дали јасан одговор на ово питање, морамо проучити како медији заправо функционишу. Најважнији фактор за независност и слободу медија (говоримо о иоле демократским друштвима где влада каква-таква слобода говора) је финансијска сигурност. Онда када медији имају довољно новца (без обзира на порекло тог новца), медији ће имати своју политику која је независна и која неће бити подложна ничијим утицајима. Наравно, онда можемо поставити питање извора финансирања и увидети да финансијер има главну улогу у одређивању политике медија. Важност стабилних извора финансирања је увидела већина држава западног света, које су обезбеђивањем финансија за националне сервисе хтели да повећају независност ових медија и издвоје их из буре комерцијалног медијског живота, како би очували вредности које нису комерцијалне и широко популарне (као најочигледнији пример, наводи се британски ББЦ). Нажалост (или на срећу) већина медија у свету нема стабилне изворе финансирања. На крају крајева, већина медија су заправо предузећа која теже остваривању профита. У једној тржишној утакмици која влада на медијском простору, комерцијализација је веома битан фактор за опстанак медија. Медији морају правити програм који ће имати широку гледаност. Широка гледаност подразумева снижавање квалитета програма, јер већина људи која гледа програм није високо образована и спремна да после напорног свакодневног посла гледа неке софистициране емисије. Тако настају разне „Гранд параде“, „Фарме“ и томе слично. Ни западни свет, а пре свих Сједињене Америчке Државе нису имуне на овај феномен. Већина типова комерцијалних програма које ми гледамо данас су осмишљене и развијене управо у Сједињеним Државама. Медијско тржиште неминовно доводи до комерцијализације програма, јер је то једини начин да комерцијалне телевизије опстану. Док је комерцијализација услов опстанка медија у већини земаља западног света, у земљама „источног света“ постоји још један јако важан фактор, а то је наклоност владајућих структура. Да би одређени медиј опстао, потребно је да владајуће структуре буду „задовољне“ радом појединих медија. Да би „задовољиле“ владајуће структуре, медији морају да прилагоде уређивачку политику појединим захтевима из владајућих структура. Као пример медија који се оглушио о овај трећи фактор је БК телевизија, која и поред традиције и јаког самосталног програма који је био и довољно комерцијалан и довољно финансијски независан, није добила националну фреквенцију јер у моменту њиховог додељивања није имала наклоност владајућих структура. Подсетимо се само да је тада Богољуб Карић, који је овај медиј користио за своју политичку промоцију био трећи на председничким изборима, испред Маршићанина који је био кандидат Владе. Сада када знамо како функционишу медији, можемо анализирати оно што се дешава на медијској сцени Србије. Али пре саме анализе, битно је напоменути и фактор тренутних околности. У овом тренутку, на челу Србије је странка са апсолутном већином која нема опозиицију (или боље рећи, нема озбиљну опозицију). Са друге стране, та странка има широку подршку западних земаља, пре свих Европске Уније и Сједињених Држава, за политику коју води на Балкану, а пре свега за политику према Косову. Ова Влада је на том пољу урадила више него било која Влада пре ње. Тако да шта год радила, ова ће Влада имати милост западних земаља, ако при том спроводи политику која је основ интереса западних земаља на овом подручју. Овим треба разбити заблуду о томе да су Западу битне грађанске слободе и људска права. Оне су само средство за остваривање правих интереса у појединим државама, што смо видели небројено пута (на пример у Југославији, Ираку, Либији, али и Саудијској Арабији, земљи у којој су грађанске слободе и људска права на јако ниском нивоу, али то на Западу никоме не смета док год Саудисјка Арабија води политику која је у складу са очекивањима САД-а). Ово време се карактерише као време које је у том смислу горе од Милошевићевог из разлога што Милошевић није имао наклоност Запада. Из те ненаклоности, Запад је финансирао и подржавао сваког ко је био дисидент против његовог режима. Данас тога нема јер је Запад (а и Исток) наклон овом режиму, тако да је и тако слаба опозиција (а мислим не само на страначку опозицију) немоћна и импотентна у борби против садашњег режима. Ако сада имамо такву ситуацију на медијском простору Србије, схватамо ситуацију појединих медија који су били финансијски подржавани са запада и који су на тај начин остваривали финансијску сигурност, услед које су могли да функционишу као „независни медији“ и праве некомерцијални програм. Такође, они су могли да се одупру владајућим структурама, јер нису од њих зависили. Данас, када имамо Владу какву имамо, потреба за таквим медијима више не постоји. Ти медији почињу да губе финансијску подршку и морају се позабавити са друга два принципа: комерцијализацијом и наклоношћу владајућих структура да би опстали. Када би ова два принципа поређали хијерархијски, онда би наклоност владајућих структура дошла на прво место. Тако имамо ситуацију да се са програма Б-92 скида „Утисак недеље“, са Студија Б „Проблем“ и „У центру“, јер иако су ове емисије (нарочито „Утисак недеље“) комерцијалне и доносе профит, ипак тај профит није вредан замерања са владајућим структурама. Висина профита од кога се одричу, заправо квантитативно показује колико су медији зависни од милости владајућих структура и колико ће се и даље уређивачке политике, па макар оне ишле и на штету самих медија, повиновати очекивањима из владајућих структура. У таквој једној атмосфери, у Србији ће постепено завладати не медијски мрак, него тотални медијски мрак, који ће бити другачији од свих које до сада памтимо. На срећу, постоји један медиј који се жестоко опире оваквој ситуацији, а то су друштвене мреже, преко којих се шире информације, мисли и идеје у све већем кругу људи. Тај медиј владајуће структуре не могу да контролишу. Бар за сада… Bo jan 07.10.2014.

Standard